Светлана Луганска је многим нитима везана за Србију, за Српску
Православну Цркву, наше светитеље и српски народ. Захваљујући пословним
везама њеног оца са Србијом, као и његовим симпатијама према српском
народу које су се том приликом родиле, у Светлани се пробудила жељу да
савлада језик народа који је одувек осећала блиским, и својим
сународницима приближи најдрагоценије вредности српског духовног наслеђа.
– Рођена сам у породици инжењера – каже Светлана. – Родитељи су били
атеисти, али у кући је била огромна библиотека, коју нисам напуштала
откад сам научила да читам. Поред тога, отац и маjка су волели да путуjу
по Русиjи, по старим руским градовима, по оној правој исконској Русији
са пуно цркава и манастира, и често су водили и мене. За тату и маму све
je то било пре свега део културне баштине Русиjе, коjоj су се дивили и
коју су поштовали, али нису видели у томе ону праву вредност, духовну,
спасоносну.
Међутим, на мене, како то често бива с децом коjа могу да осете благодат
богослужења у нашим манастирима и црквама, лепота поjања, звук
црквено-словенског jезика (на коjи ме је касније подсетио српски језик)
оставили су снажан утисак и дубок траг у души.
Крстила сам се у 28. години, када сам буквално физички осетила
бесмисленост живота ван Бога и Цркве.
Ваше везе са српским народом су дугогодишње и, можемо рећи, породичне.
–
Нажалост, нисам успела да упишем славистику, и српски језик ми је на
факултету био „споредни“, уз енглески, мада сам касније то надокнадила
на Теолошком факултету Православног универзитета у Москви.Српски
језик ми је од малих ногу ушао у крв, јер је тата пословно био у тесноj
вези са Србиjом (има одликовање за ослобођење Београда). Волео је Србе,
пуно ми причао о српском народу и cpпcкоj земљи, преносио утиске и
успомене. Доносио ми je српске књижице, сликовнице, па и један мали
речник, кojи сам, готово ништа не разумеваjући, волела да „читам“
осећајући неку необичну радост, кojy нисам могла да обjасним себи,
oceћaj да сам нашла нешто изгубљено и драгоцено. Касниjе, звук српских
речи се повезао са звуком црквено-словенског jезика коjи сам чула на
богослужењима, и мoja љубав и oceћaj блискости са Cрбиjом постали су joш
дубљи.
Како бисте укратко, на основу личног искуства, описали српског човека,
његове добре и лоше стране?
- Када сам први пут дошла у Србију 1987. године, била сам очарана
лепотом земље, великодушношћу и добротом српског народа. Нисам имала
утисак да сам у туђој земљи. За мене је српски народ, српски човек, пре
свега узор искрености, гостољубивости, храбрости. Он зна да цени и
поштује праве вредности, пре свега породичне (мада се и код вас полако
се усељава тај дух западне „слободе“)... Осећај топле патријархалности,
мира, искрености, сигурности и љубави био је први утисак о народу и
земљи...
Лоше стране... Можда понекад зна бити површан, на пример у вери, у
проучавању вере, своје историје… Мало тврдоглав без неке велике потребе;
мало наиван, што је само по себи добро, jер опет је знак чистоте душе,
али често то бива на штету народа.
Одакле та заинтересованост за српске светитеље? Шта сте све кроз њихова
житија открили о самом народу и његовом животу?
– Ниjе могуће проучавати историју jедног православног народа, народа
коjи је утемељен на православној вери, а мимоћи његове светитеље и не
заволети их. Први сусрет био је са светим Петром Цетињским, који је и
данас међу мојим најдражим светитељима, ако смем тако да кажем. А кад
сам први пут отворила књигу Светог Владике Николаjа Мисли о добру и злу,
више нисам могла да је затворим, прочитала сам је „наискап“. Касније сам
добила благослов од духовника да преводим дела Светог Владике, што је у
неком смислу био и велики изазов... Не можеш да не занемиш пред снагом и
узвишеношћу речи и мисли светитеља… Било је доста тешкоћа и искушења у
преводима, али уздала сам у молитвену помоћ Светог Владике. Владичино
богословље и jeзик су необични, пуни прелива у мислима и изразу, тешко
je сачувати његов разнородан стилски квалитет, обрадити га да буде и у
духу руског jезика а да се не унизи ниjедна реч, ниjедна мисао. Пуно ми
је значио сусрет с Владиком, односно са његовим светим моштима, у
манастиру Лелић. Дуго сам остала код његових моштију, нисам могла да се
одвојим од њих, а то је опет доживљај несместив у речи…
Поред дела Светог Владике, преводила сам и радове владике Атанасија
Jевтића, митрополита Амфилохија, књигу о Старцу Тадеjу, Атлас Древне
Србије, књигу о Српским новомученицима и др. То је почело у периоду кад
се у Русији мало знало о Србији, и негативне информације из медија су
превладавале. Сарађивала сам са Радио-Светигором као дописник из Москве.
Део тога може да се види на мом сајту www.svetisrbi. ru. Повод за то је
била жеља да се више чује о jедном братском народу који пролази кроз
паклена страдања кроз целу своју историју, па и сада, у 21. веку.
А опет, све те књиге сведоче и подтврђуjу племениту нарав народа, који,
по дивним речима Десанке Максимовић, „подвиге због гостољубља чине,
сваки човек има читаво племе пријатеља и родбине, верује у Бога, у себи
га носи, и тихо му се, скоро у сну, моли“…
Пишете о светим Српкињама. Какву су улогу жене одиграле у историјском и
духовном развоју Србије и Русије?
– Улога жене у Цркви је изузетно велика. Упркос неком чудном „модернијем“
ставу коjи jе карактеристичан за људе који су мање обавештени о црквеној
науци... Међутим, довољно је прочитати Посланице светог апостола Павла
Коринћанима и Ефесцима, где се говори о љубави и поштовању према жени. А
опет, Пресвета Богородица – највећа Жена света, најубедљивије је
сведочанство о високој улози жене у Хришћанству. Кроз Њу у свет је дошао
наш Господ.
У историјском и духовном развоју Србије и Русије, улога жена такође је
била огромна и драгоцена. Можемо да наброjимо пуно дивних српских
светитељки, као и руских. Свака од њих, свака на своj начин служила је
Господу и народу, духовном и земаљском напретку свог народа. То су и
жене коjе су и управљале државом и своjом смиреношћу, молитвом, кротошћу
градиле и спасавале и своје душе и душу свог народа. Само да се што више
угледамо на њих…
Шта је потребно да би се сарадња на духовном и културном плану између
наша два народа још више унапредила и подстакла?
– Из свог искуства, рекла бих да нам фали дубље упознавање. Морам да
кажем да, нажалост, већна Руса који долазе у Србију и Црну Гору површно
гледају на дешавања, историју и менталитет народа. Било би добро да се
обнови традиција филмских и позоришних фестивала. Овде се зна углавном
за Емира Кустурицу и Горана Бреговића, а Србија има читаву културну
ризницу, било књижевну, било музичку, било филмску. Истина, треба и неко
време да се оствари један дубљи однос између наша два народа, да се
обнови то што смо у међувремену и изгубили. Мислим и надам се да је тај
процес већ у току, између осталог и захваљујући интернету.
Колико се уопште српски писци преводе на руски и обратно?
– Не толико како раније. Што се тиче световне књижевности, ту могу да
наведем Антологиjу српског песништва, и то би вероватно било све, бар од
значајнијих пројеката. Више се ради на црквеној њиви, ове године издато
је чак три различита календара (сваки по око 400 страна) за следећу
годину, посвећених Светом Николају Жичком. Такође се планира издање и
његових сабраних дела, као и сабраних дела Аве Jустина Поповића.
На српски са руског углавном се преводи духовна литература.
У Београду се управо завршио 54. Међународни сајам књига. У Москви је
недавно одржан 22. Међународни сајам књига, на коме су представљена
сабрана дела дела великог руског писца Андреја Платонова.
– Ове године Московски сајам књига био је одржан на новом месту, у већем
простору. Личио је на прави мали „град књиге“, како је с правом назван.
А да би био „град“, сада су, први пут, обележене „улице“ именима руских
великих писаца, којих још нема у правом граду. Биле су ту улице
Булгакова, Горког, Платонова итд. На сајму је било више од 800 штандова,
55 страних учесника. Србија је, нажалост, била заступљена само „Српским
куваром“.
Како оцењујете издавачку делатност у Русији? Је ли „велика руска
књижевност“ још увек велика?
Могло би се рећи да издавачка делатност у Русији сада доста напредује. Постоји
релативно много издавачких кућа, али скоро 60% тржишта припада
неколицини великих издавачких кућа које у својим рукама држе ланац
штампарија, фабрика за прераду хартије, књижаре. Пословна политика тих
издавачких кућа је, нажалост, доста једноставна: штампање мора да има
профит. Због тога на тржиште излазе криминалистичке приповетке, љубавни
романи и слично, а квалитет није важан. Књижевност се полако претвара у
конзумирање текстова, неку врсту разоноде, „брзу храну“ за душу. За „озбиљну
књижевност“ тешко да се нађе читалац.
У нешто бољој ситуацији је класична књижевност – ремек-дела познатих
руских и светских писаца, зато што је ова врста књижевности увршћена у
школски програм.
Руска књижевност... Радује ме што је ове године једну од значајних
награда добила песникиња Олесја Николајева, а књига песника и писца
Олега Круглова, који је недавно постао и свештеник, проглашена је за
једну од десет најбољих руских књига протекле године. Иначе, савремена
књижевност је у сличном стању као руско друштво: ако је раније страдала
од притиска идеологије, сада страда од притиска комерцијализованости, не
зна се шта је горе... Раније је у Источној Европи владао систем кога
људи можда нису били ни свесни, био је то систем кад је писац имао много
већи утицај на људске душе него игде у свету. Бити књижевник значило је
одређен статус и углед. Постојала је и крилатица да је y „Русији песник
(писац) више него песник“. После промена насталих последњих деценија,
писац мора да пронађе своју циљну групу за коју ће да ради. Ко зна,
можда баш сада међу нама живи генијалан писац или песник, али ми не
знамо за њега, јер просто није у могућности да дође до своје публике, да
се пробије кроз диктатуру новца.
Српска Православна Црква је одавно у Вама препознала искреног пријатеља
нашег народа и вредног прегаоца на пољу повезивања Срба и Руса. То је
потврдила доделивши Вам највише одликовање СПЦ, Орден Светог Саве. Како
сте примили ту вест?
– Била сам изненађена и збуњена, чак нисам могла да верујем, иако то
није за шалу. Ово одликовање је за мене огромна част и одговорност, а и
израз љубави од стране српске Цркве и народа, што ми је јако важно, јер
ме у мом раду пре свега мотивише љубав према Србији коју сматрам својом
другом домовином.
• РАЗГОВОР ВОДИЛА:
Лидија Глишић
Просьба соблюдать авторское право и при
публикации в сети интернет ссылаться на сайт "С любовью к Сербии»
–
Нажалост, нисам успела да упишем славистику, и српски језик ми је на
факултету био „споредни“, уз енглески, мада сам касније то надокнадила
на Теолошком факултету Православног универзитета у Москви.
